Zamisli život u ritmu muzike za ples

Posvađala sam se sa dve koleginice sa fakulteta, komplet, sve sa podizanjem glasa i upotrebom reči kao što su drsko, neodgovorno, neću da zakažem ispit dok ne naučim za 10 (ona rekla), hoću da polažem biofiziku u januaru (ja).

Akademština boleština.

Nikad mi se nije desilo da se posvađam sa nekim sa faksa, krivo mi je nego šta, a najteže mi pada što ću morati da ih gledam još 3 semestra.

Fakultet je počeo veselo, u ponedeljak sam imala ekologiju, i na vežbama smo dobili neme karte da ucrtavamo neke rasprostranjenosti i čuda. Još samo istoriju da uvedu i ja se ispisujem. A vežbe drži lik iz Petnice, što nam je na seminaru dao GPS uređaj da zapisujemo kuda prođemo, i naglasio da ne idemo u krug, a mi išli oko jezera, pa nam se koordinate poklopile. I bilo je – čudni su vam ovi rezultati, a da niste išli u krug?

Mislim da trenutno ni GPS ne bi pomogao da provalim gde se nalazim. Sve je nekako čudnjikavo.

E a u nedelju sam izlazila sa smaračima, išli da slavimo pošto su mladenci sa one svadbe nekako s proljeća izrodili veknicu od skoro 3 kile, nazvanu Maša. Njih petorica se ponapjanili, a ja nisam, pa mene maltretirali. Nešicu zvala devojka, i kad je čula da sam ja tu, naljutila se. Nenormalno, histerično, istripovano žensko. Pretila mi, i verovatno me psovala i raznim imenima nazivala.

Primer loše reputacije: poruka od Srđana – šikaš li ili rasturaš brakove?
U slobodno vreme ja...

Nisam kriva ništa. Nisam ništa uradila. Posle me je Nešica (koga sam u toku 2007 videla 2 puta) pitao da se nađemo nas troje i ja njoj lepo sve ispričam. Lepo sam rekla da me ne zanimaju ni jedno ni drugo ni njihova hm. Veza. Ali sam malo bolje razmislila i rekla može, ali da mi platiš.
Sve za pare.

This is not a love song...