Kiši u paradajzu

Možda nema, kaže moja mama.
Kako nema, frknem ja. Kako sme da nema.

Pada mi na pamet scena sa kraja ovog leta, kad je moja sestra pomagala u kampu Crvenog krsta; javila se kući uplakana zbog nekog klinca koga su roditelji poslali sa jednom majicom dugih i jednom majicom kratkih rukava za deset dana na planini. Mama nije izdržala, i zvala je kolege u CK u Beogradu i mestu odakle je dečak, pa su mu poslali nešto odeće. Možda i njegovoj porodici.
Ništa ti nisi videla, šta se sve dešava, čega sve ima...

Majka nema para da joj pošalje da se vrati kući sad, pa opet za NG.

Negde usput, možda među mikroskopskim pločicama, pipetama, pcr reakcijama za detekciju mutacija, velikim planovima za budućnost; možda pre toga, kad je život bio divan i pauza između puta u Nemačku i Italiju bila mesec dana, ni toliko; sigurno posle toga: aerobik, fensi niskodozni lekovi koji suptilno prolaze ćelijske membrane, izlasci; pogotovo što realnost i ja nikad nismo bili preterano bliski; izgubiš dodir sa svim tim stvarima. Postaneš neskroman.

Ima, postoji neka druga Srbija (nema veze sa izrazom koji koriste političari). Koja nikad nije videla inostranstvo, te prema tome i ne zna kako život može (i mora) biti drugačiji. Čiji nas prosečni lični dohodak, ishrana, ponašanje prema ženama, navike u higijeni i politički stavovi zblanu kad čitamo dobro odrađene statistike. Tamo se ne zna za Mexx, Greenet, Wi Fi. A-a.

E, odatle smo svi na neki način i ne možemo pobeći od toga.
****
Samo mi je bilo potrebno da popričam sa nekim večeras. Grize me savest zbog nekih stvari. Mislila sam da idem kod Bebe (Beba je moja hiperrealna tetka), ali je kasno. Možda zovnem mamu da opet interveniše.
Sve se nekako skupilo.
Ovo dvoje čije gene prenosim dalje su možda ovakvi - onakvi, ali im se jedno mora priznati - sjajni su roditelji.
Idem kući za vikend. Opet ću da plačem u autobusu.

Manu Chao