1.
Na vrata mi je pozvonio Pingvin-momak i procvrkutao svojim glasom bečkoga dečaka: „Ajvi, dođavola, tako ti sve prase i saransaka ovog sveta, moraš mi pomoći. Betmen je opet na slobodi!“
Rekoh neodlučno: „Ali malopre sam oprala kosu. Mislila sam da se danas isfeniram, a znaš kako je, ako ne počnem odmah... “
Njegov pogled me ućutka.
„Ako mi ti ne pomogneš, moram zvati baba Olgu sa sedmog sprata. Ona nema sve zube, a usto će da povede mačora. A mačor je smor. “
Uzeh kratku pauzu. Dopustih blok reklama dok razmišljam...
„Ako je debela dlakava stvorina od baba Olginog mačora u pitanju, onda pristajem“, probudi gledaoce moj odlučni glas posle rekordnog tridesetosmominutnog ekonomsko propagandnog intermeca, čiji su kružni tok činile reklame za 3 vrste kafe, dve vrste higijenskih uložaka, 5 vrsta piva, tri praška za pranje veša, sredstvo za ribanje, otpušavanje cevi i skidanje kamenca, 2 paste za zube, i dve sasvim naivne u kojima su se reklamirali naftna industrija i jedan džez festival.
I tako krenusmo.
2.
Gorča je bila histerična, tip zašto-se-baš-meni-ovo-dešava histerija, podtip dođete na stanicu i shvatite da je karta koju imate za juče. Ili jednostavno imate podivljalog Betmena na vratu.
Pingvin i ja nismo gubili vreme. Pogledah unutra.
„Five on the left and seven on the right“, rekoh.
Začuše se pucnji.
„3 on the left and 4 on right!“
Kompanjon me zabrinuto pogleda: „Ako tako nastaviš, imena će nam se zbog kopirajta provlačiti po sudovima najmanje do dve hiljade sedamdesete. Izdržavaćemo unuke Lika Besona.“
To me smiri. I dok je Betmen i dalje pravio skvičave krugove iznad naših glava, poslednjim naporom se iskobeljasmo napolje.
„Ajvi, da donesem ja moj sub-ekonomični-nuklearno-magnetno-rezonatni-plinski modulator-demodulator?“ I nestade. Ostavi me da slutim da baba Olgin mačor nešto sluti. Nemamo vremena za gubljenje.
„Evo me. Doneo sam moj sub-ekonomični-nuklearno-magne... “
„Momak, daj mi tu motku više.“
Krenusmo opet. Muzika koja se čula definitivno nije bila ono što bih ja odabrala kao temu koja prati kulminaciju. Bila je suviše disko, razvodnjavala je atmosferu, obećavajući buljuk dugonogih šljokičavih manekenki sa platformama i glupim perikama, pre nego akciju.
3.
Važno obaveštenje: Ostatak teksta je sadržao scene eksplicitnog nasilja, zbog kog bi sva udruženja za zaštitu životinja burno reagovala, a samog markiza de Sada nateralo da otpeva: Ako ikada budem ljubio opet, to ćeš biti tiiiiii...
Stoga je morao biti cenzurisan. A ionako je suviše dug.
„Bolje dug nego kratak“, izlete mi.
Ajvi! Ovo gledaju i tvojih 6 tetaka, prekori me Pingvin-O-Mudri.
„Bolje mudar nego...“
Moj kompanjon nije hteo ni da čuje: „La la la... ne čujem šta pričaš... Držim ruke na ušima i pevam... lalalalala...“
I šta mislite? Pa neko je morao da prekine svo to frfljanje off key […]
