so you've left again. Hope the island is as cold and uncomfortable as you remember it.
Seems like I got used to you leaving all the time. Here I present you a recent discovery of mine - I have actually spent enough time in this place to understand that leaving is a terribly usual thing.
Imagine this - and I am not trying to be pathetic - I have believed all these years that happens only if you allow it to happen.
As Christmas approaches, I see my friend Ana Lucia more often with eyes red or full of tears. Today she ran out like that, leaving me there feeling useless. Seems like I am not able to do anything, except joining her and crying our eyes out.
I'd like to cry because of you, honestly I would, but somehow I don't believe that's what's happening here.
Nedostaje mi da idem kući kao da idem na odmor za vreme koga me majka nahrani, i sa opranom i popeglanom odećom vrati u Beograd. Umesto toga u povratku plačem u avionu, i tokom sledećih dana polako otresam nakupljeno beznađe sa sebe.
Nedostaje mi da mi neko poželi laku noć. Sedmicama nisam imala nijednu. Moji se muče, ponekad je rat i ne znam gde su, u 5 i 26 pogledam na sat sa olakšanjem, opet zaspim, rat se nastavlja, posle svega mi nije ni do ustajanja ni do posla.
Uvek sve delimo na jednake delove. Mislim se šta ću i kako ću kad bude trebalo izbrojati sve dane koje nisam bila s njima.
Ana Lucia je mlada dama sa kojom delim polovinu laboratorije ("našu" polovinu), opremu za in vivo eksperimente, profesorku i Rute kao mentore, Luisovu pomoć. Prve eksperimente sam radila sa njom; od nje sam naučila da ne verujem aparatima koji rade pod pritiskom i bocama sa gasom, da volim svoj posao i da se ne plašim bakterija sa kojima radim.
Još nam je jedna stvar zajednička - privrženost porodici. Kada je njen otac imao moždani udar, sećam se da je počinjala in vivo NMR dan - puno, puno stresa u najavi. Njen otac je sada dobro, a čitav njen eksperiment je prošao kako treba, jer sam na vreme videla da joj je potrebna pomoć; događaju kao što je ovaj umeju da zbliže ljude. Kada je moj tata bio najviše bolestan, najveću podršku i pomoć sam dobila od nje.
Ana Lucia je započela doktorat vrlo ambiciozno pre 4 godine. Trebalo je da radi u Holandiji, a Miguel, njen tadašnji momak, je dobio premeštaj u Brisel. Gledala sam slike iz tog perioda i bilo je neverovatno shvatiti koliko su se stvari promenile.
Miguel je uskoro zatim dobio autoimunu bolest koja mu je uništila kičmene neurone. Godinu dana je živeo priključen na aparate. Kada su pluća proradila i kada je izašao iz bolnice, venčali su se. On tada nije mogao da pomeri nijedan mišić. Lekari kažu kako je čudo što je preživeo.
Nisam znala puno o njihovom životu, dok nisam upoznala Miguela. On je i tada bio nepokretan, ali je mogao da priča i donekle pokreće glavu. Osećala sam se tako sitno u poređenju sa time šta su njih dvoje preživeli. Njena ljubav je njega održala u životu.
Miguel je poslednjih dana bio bolešljiv, prehladio se, a pošto mu pluća još uvek ne funkcionišu dobro, morao je da ode u bolnicu. Tamo je imao srčani udar i umro prošle sedmice.
Na bdenju je sveštenik pričao o večnom životu i kako je Miguel sada jedno sa Bogom. Bog nije voleo Miguela koliko ga je volela Ana Lucia. To je jedino u šta sam sigurna.
There's a woman that you ought to know And she's coming, singing soft and low Singing rock and roll, she's a joy to know 'Neath the shadow of a soothing hand I am free there, just to make my plans Dream of faraway lands, anything close at hand And she will follow me wide, do you know Familiar places she's been by, that I know Could it be, she don't have to try And tomorrow, she's a friend of mine And with sorrow, I see her face is lined She's no longer mine, she's just hard to find
On počinje pisma sa Dear Madame, čeka me kasno noću da završim eksperimente, trči za mnom na železničkoj stanici, ostavlja me gospodinu Džojsu na čuvanje, zove iz neke pustinje u Španiji, a ja mislim kako ću ga pitati kad se vrati šta je to što mi čekamo i zašto čekamo, šta u svemu tome uopšte ima da se čeka, činjenica da postoji vreme je velika glupost, ljudi bi trebalo samo da odluče i da sve u tom trenutku stane i završi se.
Microbial production of chemicals is a well-known alternative to classical chemical routes. At the same time, demands to make industrial production process „environment-friendly“are present, which gives a clear advantage to microbial production.
(ja)
The accelerated depletion of fossil raw-materials fueled a strong interest in the optimization of biotechnological processes, especially those based on renewable carbon sources. Therefore, the development of eco-efficient microbial production strains emerges as a pressing issue for today´s societies.
paranoični stanodavci, i nepoznata žena koja se pojavljuje u više epizoda i zvoni u sitne sate tražeći nekog ili nešto; raščišćavanje sa ovim i onim i shvatanje da neke stvari jednostavno ne dočekaš; sestre bliznakinje nemice i užasna koncentracija dima u sobici; drama na arapskom jeziku u sobi do njih; odjednom tri (?) portugalke koje skaču po krevetu na naduvavanje, vrište i dovlače tunižanku i jedna viče we are all crazy; izgleda da je tako.
22.6.10
samo sam zaplakala, tu, u sredini prostorije, među svim ljudima, nisam ni znala da ću zaplakati, samo sam reagovala na nepravdu najiskrenije što sam mogla, prvo suzama, a onda besom, a onda depresijom, samo što kod mene bes nikada ne traje dugo, pola dana i već smo tu, više tiha tuga i beznađe, manje bolest, ne verujem u sebe, ne sviđam se sebi, sve je postalo nekako neiskreno i predvidivo, prija mi moja depresija, konačno sam iskrena, volim trpeljivo sve ljude, treba mi moj ćošak, ne znam zbog čega, odavno se više ne povlačim da bih maštala i ne pravim planove, samo uživam u tome što nemam potrebe, održavam se nekoliko stopa iznad zemlje i razmišljam kako će sutra prestati.
17.6.10
Recollect me darling raise me to your lips Two undernourished egos four rotating hips
Ima nečeg obeshrabrujućeg u prihvatanju činjenice da, hteli ne hteli, život gura napred u ciklusima, krugovima sačinjenim od određenih šablona ponašanja od kojih se ne može pobeći.
Osećam se tako staro.
Očekujem da neko došeta, kaže i dokaže da nisam u pravu, da je promena moguća. Ako ne pobegnem iz glave, iskočiću iz kože.
strašno sam lenja, ustajem kasno, na poslu sam manje efikasna nego što bih htela, soba mi je neuredna, dođem, prespavam, odem, ne čitam, ne slušam, ne zanima me puno toga osim da izjurim napolje kad god imam priliku.
"mislim da se zabavljam više nego što bi trebalo." SR
[13:56:41] Marija: znaš li išta bleto? [13:56:53] Dušica: ne znam [13:56:58] Marija: blento [13:57:35] Marija: jel se sad smeješ ili ti je blentava faca?
u naslovu, tema poslednjeg mejla od mog supervizora.
(autor rada iz naslova je onaj nemački profesor sa konferencije u santaremu; ko ne zna: za večerom smo pripili, i on je pitao da li će srbija ikad u eu; 20 minuta kasnije, ja sam i dalje smarala pričom, on je slušao, svi ostali su spavali.)
Ovo je verovatno sporo za tebe, kaže mi profesorka portugalskog na engleskom. Ti si drugačija, ostali su spori, ostali su... i hvata se za glavu. Neprijatno mi je jer devojka iz Južnoafričke republike, Marokanac i Meksikanka govore engleski.
Profesorka je iz Angole, ali je poreklom Portugalka. I gospođa Aurora Mota je iz Angole.
Kad se završio čas, napolju je padala kiša. Sestre iz Senegala su me čekale, hoće da znaju kako se na engleskom kaže da pada kiša. Jedva se razumemo, ja ne pričam portugalski, a one nijedan drugi jezik osim portugalskog.
Profesorku je neko sa kišobranom otpratio do auta. Odvezla se sama. Sestre su otišle da čekaju autobus, a sa njima i Meksikanka i Marokanac. Južnoafrikanka mi je ponudila da sa njom i gospođom Aurorom sačekam njene prijatelje koji će nas odvesti kući.
Mali, neopravdano ambiciozni narod na kraju Evrope sa svojom perverznom snobovskom ljubavlju prema titulama i strahom od tamne kože. Ako ništa drugo, iz Srbije poneseš svest da smo svi psi.
Jednom sam se igrao dok se nisam onesvestio. Bio sam upravo dobio skije za slalom i toliko sam se zaneo da sam zaboravio da jedem. Ceo dan sam se vozio, a da ništa nisam jeo. Na kraju sam se onesvestio od iscrpljenosti i udario u banderu. Dobio sam potres mozga i tata me je odvezao u bolnicu. Doktor je rekao da je lepo dugo se igrati, ali da ne smem da zaboravim da povremeno i jedem. Onesvestio sam se zato što je to što sam radio bilo toliko zabavno da nisam imao vremena da napravim pauzu. Ima tu nešto neverovatno dobro. Taj zanos. Davno je to bilo.
Raspoloženje mi je poslednjih dana promenljivo. Pokušavam sebi da predstavim svoju situaciju, ali kockice se nikako ne slažu. Ne znam tačno gde se nalazim. Mnogo toga se promenilo poslednjih nedelja. Dani su postali drugačiji. Noći takođe. Ali ne osećam zadovoljstvo. Ne još. Potpuno je jasno da nedostaje pregršt bitnih stvari. Nemam predstavu gde da tražim. Ali imam loptu. Srećom, imam loptu. Svako veče je dosta dugo udaram o zid.
Moj brat se vraća za mesec dana. Onda više neću moći da živim ovde. Imam mesec dana.
Priznajem da brinem kako će to da prođe. Ne pokušavam da izigravam neku facu. Možda sam mogao da skinem majicu i kažem nek bude kako bude. Mogao sam da zapalim cigaretu i da se pravim da se ništa ne događa. Možda sam nekoga i mogao da prevarim. Par devojaka. Kima. Moguće je da bih prevario i Kima. Ali bih pre ili kasnije opet sedeo onde. Na travi, sa bratovljevom, ili nečijom drugom rukom na ramenu, uplakan. Jer nešto nije u redu. Sasvim je jasno da nešto nije u redu.
Ono što mi svakako treba je neki stariji čovek. Učitelj. Neko ko bi mogao da mi objasni kako su stvari povezane. On bi trebalo da mi daje da radim zadatke koje bih ja smatrao besmislenima. Ja bih bio nestrpljiv i protestvovao bih, ali bih ih ipak uradio. I konačno, posle mnogo meseci napornog rada, shvatio bih da iz svega postoji dublji smisao, i da je učitelj sve vreme imao lukav plan. Odjednom bih bio u stanju da vidim suštinu. Da prozrem situacije i stvari. Da izvučem zaključke o svetu i ljudima. Takođe bih bio u stanju da savladam sebe i da iz drugih izvučem najbolje, i sve što uz to ide. A učitelj bi rekao da nema više čemu da me nauči, i onda bi mi nešto dao. Veliki poklon. Možda auto. I ja bih rekao da je to previše, da ne mogu da ga primim, ali on bi insistirao i mi bismo se oprostili na neki setan ali solidan način. Onda bih se odvezao u svet i sreo nekoga, najradije neku devojku, zasnovao porodicu i možda neku firmu koja bi mogla da proizvodi neku dobru robu i usluge. Tako je trebalo da bude. Baš tako. To je bar jasno. Nikad nije trebalo da bude drugačije. Ali takvi učitelji ne rastu na drveću. Nisam sreo nijednog takvog učitelja. Sve ukazuje na to da moram da se snađem sam.
Pokušavam da razmišljam o ljudima kojima se divim. Nema ih mnogo. Ovim ljudima se divim: - Cvetko - Nikola Tucić - Dušica P - Iva
Uveren sam da je u pitanju zanos. Da on nedostaje. Moram da ga nađem. Da ga povratim. On je ovde negde. Verovatno je uzaludno govoriti o tome. To je malo zen. Dok god pokušavam, neću uspeti. Uspeću sam kad ne budem pokušavao. Prokleti budisti. Misle da su strašno pametni.
