samo sam zaplakala, tu, u sredini prostorije, među svim ljudima, nisam ni znala da ću zaplakati, samo sam reagovala na nepravdu najiskrenije što sam mogla, prvo suzama, a onda besom, a onda depresijom, samo što kod mene bes nikada ne traje dugo, pola dana i već smo tu, više tiha tuga i beznađe, manje bolest, ne verujem u sebe, ne sviđam se sebi, sve je postalo nekako neiskreno i predvidivo, prija mi moja depresija, konačno sam iskrena, volim trpeljivo sve ljude, treba mi moj ćošak, ne znam zbog čega, odavno se više ne povlačim da bih maštala i ne pravim planove, samo uživam u tome što nemam potrebe, održavam se nekoliko stopa iznad zemlje i razmišljam kako će sutra prestati.