gzstncjlzm

ne znam da li je problem u meni, ili u ponudama za posao, ali nekako ne ide. svaki put kad pobegnem glavom bez obzira od neke (po mom mišljenju neadekvatne) ponude za posao, grize me savest i malo mi se plače. kažem malo mi se plače, to znači da uspem da se savladam na stanici triestrojke, što je donja granica potrebe za plakanjem. gornja granica je svakako waltz with bashir propraćen malim cunamijem u veceu dksg.

a grize me savest uglavnom zbog njih dvoje, jer su oboje na neadekvatnim poslovima 10 do 12h dnevno već 13 godina, i onda mi nije jasno šta ja tu kenjam i izgravam princezu na zrnetu graška.

al kao iz samopoštovanja neću da radim bilo šta. ipak sam se tu nešto trudila; završavam ko mrkonjić pre roka, samo što nikako ne vidim da se to negde računa. (i sve vas proklete budiste molim da mi ne ostavljate ohrabrujuće komentare tipa biće sve u redu, da se strpim, i da ne ciljam kliker; time što ćete me iznervirati nikako nećete pomoći.)

uglavnom, sledećeg petka će se znati sudbina mog diplomskog, jer će tada biti urađene završne analize druge i treće transfekcije, i ako sve bude u redu, tu ću se muvati još malo za neki western ili fish, i to je to. baš sam se lepo navikla na lab 04. posle ide pisanje rada i onaj mučni deo sa rodbinom, prijateljima, kretenskim kompletima i odelima, i švedskim stolom, što bih najradije prespavala...

i šta onda... markica za nezaposlene?




nevezano za to, evo članka o antibioticima koji bi trebalo da se pročita.

beležim

da baš ovako zvuči urušavanje prijateljstva.

dodir onoga ko je uz mene. a dodir onoga koga želim pored sebe?

kako se oseća smrad ljudskog dna.