Caracavelos,
Ginjinha,
vinho verde, fado,
Cristo Rei,
24.1.10
18.1.10
2. nekakvo ružno žuto cveće je procvetalo,
i sve sam satove prema tebi namestila.
ne zajebaji, nego dođi.
ne zajebaji, nego dođi.
16.1.10
Majstor
Jednom sam se igrao dok se nisam onesvestio.
Bio sam upravo dobio skije za slalom i toliko sam se zaneo da sam zaboravio da jedem. Ceo dan sam se vozio, a da ništa nisam jeo.
Na kraju sam se onesvestio od iscrpljenosti i udario u banderu. Dobio sam potres mozga i tata me je odvezao u bolnicu.
Doktor je rekao da je lepo dugo se igrati, ali da ne smem da zaboravim da povremeno i jedem.
Onesvestio sam se zato što je to što sam radio bilo toliko zabavno da nisam imao vremena da napravim pauzu.
Ima tu nešto neverovatno dobro.
Taj zanos.
Davno je to bilo.
Raspoloženje mi je poslednjih dana promenljivo.
Pokušavam sebi da predstavim svoju situaciju, ali kockice se nikako ne slažu. Ne znam tačno gde se nalazim. Mnogo toga se promenilo poslednjih nedelja.
Dani su postali drugačiji. Noći takođe.
Ali ne osećam zadovoljstvo. Ne još. Potpuno je jasno da nedostaje pregršt bitnih stvari.
Nemam predstavu gde da tražim.
Ali imam loptu.
Srećom, imam loptu.
Svako veče je dosta dugo udaram o zid.
Moj brat se vraća za mesec dana. Onda više neću moći da živim ovde.
Imam mesec dana.
Priznajem da brinem kako će to da prođe.
Ne pokušavam da izigravam neku facu.
Možda sam mogao da skinem majicu i kažem nek bude kako bude. Mogao sam da zapalim cigaretu i da se pravim da se ništa ne događa. Možda sam nekoga i mogao da prevarim. Par devojaka. Kima. Moguće je da bih prevario i Kima. Ali bih pre ili kasnije opet sedeo onde. Na travi, sa bratovljevom, ili nečijom drugom rukom na ramenu, uplakan.
Jer nešto nije u redu. Sasvim je jasno da nešto nije u redu.
Ono što mi svakako treba je neki stariji čovek. Učitelj. Neko ko bi mogao da mi objasni kako su stvari povezane. On bi trebalo da mi daje da radim zadatke koje bih ja smatrao besmislenima. Ja bih bio nestrpljiv i protestvovao bih, ali bih ih ipak uradio. I konačno, posle mnogo meseci napornog rada, shvatio bih da iz svega postoji dublji smisao, i da je učitelj sve vreme imao lukav plan.
Odjednom bih bio u stanju da vidim suštinu. Da prozrem situacije i stvari. Da izvučem zaključke o svetu i ljudima. Takođe bih bio u stanju da savladam sebe i da iz drugih izvučem najbolje, i sve što uz to ide. A učitelj bi rekao da nema više čemu da me nauči, i onda bi mi nešto dao.
Veliki poklon. Možda auto. I ja bih rekao da je to previše, da ne mogu da ga primim, ali on bi insistirao i mi bismo se oprostili na neki setan ali solidan način. Onda bih se odvezao u svet i sreo nekoga, najradije neku devojku, zasnovao porodicu i možda neku firmu koja bi mogla da proizvodi neku dobru robu i usluge.
Tako je trebalo da bude. Baš tako. To je bar jasno.
Nikad nije trebalo da bude drugačije.
Ali takvi učitelji ne rastu na drveću.
Nisam sreo nijednog takvog učitelja.
Sve ukazuje na to da moram da se snađem sam.
Pokušavam da razmišljam o ljudima kojima se divim.
Nema ih mnogo.
Ovim ljudima se divim:
- Cvetko
- Nikola Tucić
- Dušica P
- Iva
Uveren sam da je u pitanju zanos. Da on nedostaje.
Moram da ga nađem. Da ga povratim.
On je ovde negde.
Verovatno je uzaludno govoriti o tome.
To je malo zen.
Dok god pokušavam, neću uspeti.
Uspeću sam kad ne budem pokušavao.
Prokleti budisti. Misle da su strašno pametni.
Bio sam upravo dobio skije za slalom i toliko sam se zaneo da sam zaboravio da jedem. Ceo dan sam se vozio, a da ništa nisam jeo.
Na kraju sam se onesvestio od iscrpljenosti i udario u banderu. Dobio sam potres mozga i tata me je odvezao u bolnicu.
Doktor je rekao da je lepo dugo se igrati, ali da ne smem da zaboravim da povremeno i jedem.
Onesvestio sam se zato što je to što sam radio bilo toliko zabavno da nisam imao vremena da napravim pauzu.
Ima tu nešto neverovatno dobro.
Taj zanos.
Davno je to bilo.
Raspoloženje mi je poslednjih dana promenljivo.
Pokušavam sebi da predstavim svoju situaciju, ali kockice se nikako ne slažu. Ne znam tačno gde se nalazim. Mnogo toga se promenilo poslednjih nedelja.
Dani su postali drugačiji. Noći takođe.
Ali ne osećam zadovoljstvo. Ne još. Potpuno je jasno da nedostaje pregršt bitnih stvari.
Nemam predstavu gde da tražim.
Ali imam loptu.
Srećom, imam loptu.
Svako veče je dosta dugo udaram o zid.
Moj brat se vraća za mesec dana. Onda više neću moći da živim ovde.
Imam mesec dana.
Priznajem da brinem kako će to da prođe.
Ne pokušavam da izigravam neku facu.
Možda sam mogao da skinem majicu i kažem nek bude kako bude. Mogao sam da zapalim cigaretu i da se pravim da se ništa ne događa. Možda sam nekoga i mogao da prevarim. Par devojaka. Kima. Moguće je da bih prevario i Kima. Ali bih pre ili kasnije opet sedeo onde. Na travi, sa bratovljevom, ili nečijom drugom rukom na ramenu, uplakan.
Jer nešto nije u redu. Sasvim je jasno da nešto nije u redu.
Ono što mi svakako treba je neki stariji čovek. Učitelj. Neko ko bi mogao da mi objasni kako su stvari povezane. On bi trebalo da mi daje da radim zadatke koje bih ja smatrao besmislenima. Ja bih bio nestrpljiv i protestvovao bih, ali bih ih ipak uradio. I konačno, posle mnogo meseci napornog rada, shvatio bih da iz svega postoji dublji smisao, i da je učitelj sve vreme imao lukav plan.
Odjednom bih bio u stanju da vidim suštinu. Da prozrem situacije i stvari. Da izvučem zaključke o svetu i ljudima. Takođe bih bio u stanju da savladam sebe i da iz drugih izvučem najbolje, i sve što uz to ide. A učitelj bi rekao da nema više čemu da me nauči, i onda bi mi nešto dao.
Veliki poklon. Možda auto. I ja bih rekao da je to previše, da ne mogu da ga primim, ali on bi insistirao i mi bismo se oprostili na neki setan ali solidan način. Onda bih se odvezao u svet i sreo nekoga, najradije neku devojku, zasnovao porodicu i možda neku firmu koja bi mogla da proizvodi neku dobru robu i usluge.
Tako je trebalo da bude. Baš tako. To je bar jasno.
Nikad nije trebalo da bude drugačije.
Ali takvi učitelji ne rastu na drveću.
Nisam sreo nijednog takvog učitelja.
Sve ukazuje na to da moram da se snađem sam.
Pokušavam da razmišljam o ljudima kojima se divim.
Nema ih mnogo.
Ovim ljudima se divim:
- Cvetko
- Nikola Tucić
- Dušica P
- Iva
Uveren sam da je u pitanju zanos. Da on nedostaje.
Moram da ga nađem. Da ga povratim.
On je ovde negde.
Verovatno je uzaludno govoriti o tome.
To je malo zen.
Dok god pokušavam, neću uspeti.
Uspeću sam kad ne budem pokušavao.
Prokleti budisti. Misle da su strašno pametni.
Subscribe to:
Posts (Atom)
