Ovo je verovatno sporo za tebe, kaže mi profesorka portugalskog na engleskom. Ti si drugačija, ostali su spori, ostali su... i hvata se za glavu. Neprijatno mi je jer devojka iz Južnoafričke republike, Marokanac i Meksikanka govore engleski.
Profesorka je iz Angole, ali je poreklom Portugalka. I gospođa Aurora Mota je iz Angole.
Kad se završio čas, napolju je padala kiša. Sestre iz Senegala su me čekale, hoće da znaju kako se na engleskom kaže da pada kiša. Jedva se razumemo, ja ne pričam portugalski, a one nijedan drugi jezik osim portugalskog.
Profesorku je neko sa kišobranom otpratio do auta. Odvezla se sama. Sestre su otišle da čekaju autobus, a sa njima i Meksikanka i Marokanac. Južnoafrikanka mi je ponudila da sa njom i gospođom Aurorom sačekam njene prijatelje koji će nas odvesti kući.
Mali, neopravdano ambiciozni narod na kraju Evrope sa svojom perverznom snobovskom ljubavlju prema titulama i strahom od tamne kože. Ako ništa drugo, iz Srbije poneseš svest da smo svi psi.
