Ispostavilo se da je cimerka Nemica (ona sa kojom živim već dve i po godine od ukupno tri otkako sam ovde), alkoholičarka, na antidepresivima, i da je nešto vuče da sedi noćima na stepeništu jedine dvadesetospratnice u gradiću. To sam saznala kad su je panduri doveli prvo veče. Tri sedmice nakon toga su treću cimerku i mene portir i pandur vodili da probamo da pričamo sa Nemicom, ali dok smo stigli ispred zgrade, bolničari i vatrogasci su je već uveli u ambulantna kola.
To veče sam oko ponoći ubeđivala njenu sestru bliznakinju da mora da dođe iz Porta.
Pustili su je sutradan iz bolnice. Sestra joj je došla iz Porta i dva puta me pitala: A šta ja da radim s njom, ja imam posao u drugom gradu?
To veče se druga cimerka skoro onesvestila, kasnije dobila napad paranoje, išla po kući, smejala se histerično i pričala kako im ništa ne veruje.
Tu noć sam sanjala da su Nemice bliznakinje došle kod mene u sobu, držale me da ne mogu da ustanem i smejale se.

Pomoglo bi da mogu da se isplačem i da imam nekoga da me zagrli.