Razmišljam kako mi je boravak ovde pobrkao prioritete i vrednosti. Vreme je ubrzalo i briga o drugima se pretvorila u brigu o sebi. Previše ozbiljno uzimam stvari koje nisu bitne, a ljude koji su mi bitni zanemarujem. Ne uspevam reći otvoreno i jasno šta osećam. Toliko sam emocija uvukla u sebe da me želudac boli noću i ne da mi da spavam. Toliko sam u grču da ne mogu da se opustim ni kad zaspim.
Posao mi ne ide jer ga radim iz pogrešnih razloga. Strasti ne znam da li imam. Ne mrzim, ali strasno ne volim, i strasno zavidim.
Ponekad se pitam da li ću usled takve opsednutosti sobom ostati sama. Da li ću moći da se žrtvujem zbog nekoga onako kako su se moji roditelji žrtvovali za mene. Svaki put kad se rastanemo, iscepam se na sitne delove i danima posle krpim.
