15.8.14

Every time we say goodbye

Razmišljam kako mi je boravak ovde pobrkao prioritete i vrednosti. Vreme je ubrzalo i briga o drugima se pretvorila u brigu o sebi. Previše ozbiljno uzimam stvari koje nisu bitne, a ljude koji su mi bitni zanemarujem. Ne uspevam reći otvoreno i jasno šta osećam. Toliko sam emocija uvukla u sebe da me želudac boli noću i ne da mi da spavam. Toliko sam u grču da ne mogu da se opustim ni kad zaspim.

Posao mi ne ide jer ga radim iz pogrešnih razloga. Strasti ne znam da li imam. Ne mrzim, ali strasno ne volim, i strasno zavidim.

Ponekad se pitam da li ću usled takve opsednutosti sobom ostati sama. Da li ću moći da se žrtvujem zbog nekoga onako kako su se moji roditelji žrtvovali za mene. Svaki put kad se rastanemo, iscepam se na sitne delove i danima posle krpim.

12.4.13

Bar je muzika ok

Muka mi je od kapitalizma, od tranzicije mi se plače.
Filip mi je preksinoć (nakon polučasovne predmenstrualne ulazim-u tridesete-i-ništa-nije-dobro skajp drame) ispričao o devojci koja je imala slične probleme otišla da popriča sa nekim i to joj je pomoglo. Na šta sam ja izjavila da je to tipično za zapadnu kulutru i kako se ne slažem sa odlascima kod psihologa zbog takvih stvari, ispričati se sa jako dobrim prijateljem je dovoljno i još sam nešto rekla, ali se ne sećam tačno šta. Ali sam prećutala da sam manje-više postala ovisna o časovima joge na kojima jedino uspem da se smirim, koncentrišem i platim da me moj zapadnjački učitelj oslobodi stresa izazvanog boravkom na zapadu.
Sinoć smo opet imali seansu od sat i nešto (Filip i ja, na skajpu), ali već sam se osećala mnogo bolje.
Danas mi se javio da je popio ibuprofen i ode da spava jer su noćni razgovori sa mnom, vremenska razlika i rano ustajanje uzrokovali glavobolju.

Al evo ja sam dobro večeras.
http://www.youtube.com/watch?v=YrHrY-j7rIk&list=RD02_jZH-yn6q2E

12.11.12

Gone corporative

Toliko često koristim ovaj blogger, da mi treba nekoliko minuta da pronađem dugme za novi post.
Sinoć sam bila na nekoj žurci koja je otišla stranputicom (ili nije), pa su domaćini, njih 7-8 i par devojaka završili obučeni u bazenu, i jedan od njih, u stanju životinjske pijanosti se skinuo potpuno go i razmahao. Mene je u tom trenutku više brinulo što klinci imaju kameru i poslednje što mi treba je da se pojavi video zapis svega ovoga. Šta bi moje kolege rekle da vide ovo? Ili budući šef?
*****
Imam 27 godina i 3 i nešto godina radnog staža (što je ništa, jasno), ali mi se sve češće po glavi mota nešto tipa: Da li će ovako biti od sad, pa do kraja života? Is this it? Trka sa vremenom, samokritika, harder better stronger faster, our work is never over...
Znam da je previše tražiti i na vrh svega još i slobodu u ovo šugavo vreme, pogotovo kad potičeš iz jedne ili dve unesrećene države sa još unesrećenijim narodom, ali meni ovo nije dovoljno. Izazova.

13.9.12

Ispostavilo se da je cimerka Nemica (ona sa kojom živim već dve i po godine od ukupno tri otkako sam ovde), alkoholičarka, na antidepresivima, i da je nešto vuče da sedi noćima na stepeništu jedine dvadesetospratnice u gradiću. To sam saznala kad su je panduri doveli prvo veče. Tri sedmice nakon toga su treću cimerku i mene portir i pandur vodili da probamo da pričamo sa Nemicom, ali dok smo stigli ispred zgrade, bolničari i vatrogasci su je već uveli u ambulantna kola.
To veče sam oko ponoći ubeđivala njenu sestru bliznakinju da mora da dođe iz Porta.
Pustili su je sutradan iz bolnice. Sestra joj je došla iz Porta i dva puta me pitala: A šta ja da radim s njom, ja imam posao u drugom gradu?
To veče se druga cimerka skoro onesvestila, kasnije dobila napad paranoje, išla po kući, smejala se histerično i pričala kako im ništa ne veruje.
Tu noć sam sanjala da su Nemice bliznakinje došle kod mene u sobu, držale me da ne mogu da ustanem i smejale se.

Pomoglo bi da mogu da se isplačem i da imam nekoga da me zagrli.

7.6.12

Lisboa

Promenila vremensku zonu od srednjo-evropske na griničku na laptopu i jednom telefonu. Onaj telefon sa brojem koji koristim u Portugalu uporno odbija da pomeri sat unapred. Unazad? Unazad.
Opet mi se iskače iz kože, ali ne može to tako lako kad si u paru kao kad si sama. Mislim nema smisla. Jebo život, juče sam bila srećna i mirna: he loves me yeah yeah yeah, danas bih jel hoćeš na mesec, sad? Vežite se, polećemo.
Member of The Internet Defense League