Gone corporative

Toliko često koristim ovaj blogger, da mi treba nekoliko minuta da pronađem dugme za novi post.
Sinoć sam bila na nekoj žurci koja je otišla stranputicom (ili nije), pa su domaćini, njih 7-8 i par devojaka završili obučeni u bazenu, i jedan od njih, u stanju životinjske pijanosti se skinuo potpuno go i razmahao. Mene je u tom trenutku više brinulo što klinci imaju kameru i poslednje što mi treba je da se pojavi video zapis svega ovoga. Šta bi moje kolege rekle da vide ovo? Ili budući šef?
*****
Imam 27 godina i 3 i nešto godina radnog staža (što je ništa, jasno), ali mi se sve češće po glavi mota nešto tipa: Da li će ovako biti od sad, pa do kraja života? Is this it? Trka sa vremenom, samokritika, harder better stronger faster, our work is never over...
Znam da je previše tražiti i na vrh svega još i slobodu u ovo šugavo vreme, pogotovo kad potičeš iz jedne ili dve unesrećene države sa još unesrećenijim narodom, ali meni ovo nije dovoljno. Izazova.

Ispostavilo se da je cimerka Nemica (ona sa kojom živim već dve i po godine od ukupno tri otkako sam ovde), alkoholičarka, na antidepresivima, i da je nešto vuče da sedi noćima na stepeništu jedine dvadesetospratnice u gradiću. To sam saznala kad su je panduri doveli prvo veče. Tri sedmice nakon toga su treću cimerku i mene portir i pandur vodili da probamo da pričamo sa Nemicom, ali dok smo stigli ispred zgrade, bolničari i vatrogasci su je već uveli u ambulantna kola.
To veče sam oko ponoći ubeđivala njenu sestru bliznakinju da mora da dođe iz Porta.
Pustili su je sutradan iz bolnice. Sestra joj je došla iz Porta i dva puta me pitala: A šta ja da radim s njom, ja imam posao u drugom gradu?
To veče se druga cimerka skoro onesvestila, kasnije dobila napad paranoje, išla po kući, smejala se histerično i pričala kako im ništa ne veruje.
Tu noć sam sanjala da su Nemice bliznakinje došle kod mene u sobu, držale me da ne mogu da ustanem i smejale se.

Pomoglo bi da mogu da se isplačem i da imam nekoga da me zagrli.

Lisboa

Promenila vremensku zonu od srednjo-evropske na griničku na laptopu i jednom telefonu. Onaj telefon sa brojem koji koristim u Portugalu uporno odbija da pomeri sat unapred. Unazad? Unazad.
Opet mi se iskače iz kože, ali ne može to tako lako kad si u paru kao kad si sama. Mislim nema smisla. Jebo život, juče sam bila srećna i mirna: he loves me yeah yeah yeah, danas bih jel hoćeš na mesec, sad? Vežite se, polećemo.

Lucky town

još devet nedelja ovde.

Ulm, -30

Tope se polako i hladna nemačka srca, kolege mi jedno za drugim priznaju kako bi voleli da ostanem, i da će im biti žao kad odem.

A ja ne znam kad sam bila ovako mirna.

Na drugom radnom mestu i dalje borba za vlast, nove svađe i odlasci. Jedna od šefica je poručila po koleginici da bi mi bilo bolje da ostanem u Ulmu, jer je u Lisabonu haos.

Sad samo nedostaje da upoznam nekoga, zaljubim se, shvatim da je on čovek mog života i da imam još 3 nedelje ovde.

I'm going down to Lucky Town
Down to Lucky Town
I'm gonna lose these blues I've found
Down in Lucky Town

momke u koje sam bila zaljubljena delim u dve kategorije: oni tokom kojih sam imala malo kontrole nad svojim mozgom i oni tokom kojih sam imala apsolutno nimalo kontrole nad mozgom.

Run come save me

za Noru

Dablin, 12. jul 1904.

Drage moje smeđe cipelice, zaboravio sam - ne mogu da se nađem sa tobom sutra (u sredu) ali naći ćemo se u četvrtak u isto vreme. Nadam se da si moje pismo stavila u krevet kako valja. Tvoja rukavica je ležala čitave noći pored mene, neraskopčana, i veoma se dobro vladala - kao i Nora.

Molim te, ne oblači onaj oklop za grudi jer ne volim da grlim poštansko sanduče. Čuješ li me? (Ona počinje da se smeje.) Srce moje - kako ti kažeš - da - upravo tako.

Ljubim tvoj vrat dvadeset pet minuta.

Džim

Ich bin ein Biochemiker

U ovom trenutku mi se ne vraća u Portugal, da se ne lažemo. U Srbiju još manje. Dobro mi je ovde, niko me ne zna, nikome ne odgovaram za to kako trošim dan. Nema velikih osećanja, nema velikih reči, ni drame. Kao da je negde između dva sveta. Taman. Ta-man.