Ana Lucia je mlada dama sa kojom delim polovinu laboratorije ("našu" polovinu), opremu za in vivo eksperimente, profesorku i Rute kao mentore, Luisovu pomoć. Prve eksperimente sam radila sa njom; od nje sam naučila da ne verujem aparatima koji rade pod pritiskom i bocama sa gasom, da volim svoj posao i da se ne plašim bakterija sa kojima radim.
Još nam je jedna stvar zajednička - privrženost porodici. Kada je njen otac imao moždani udar, sećam se da je počinjala in vivo NMR dan - puno, puno stresa u najavi. Njen otac je sada dobro, a čitav njen eksperiment je prošao kako treba, jer sam na vreme videla da joj je potrebna pomoć; događaju kao što je ovaj umeju da zbliže ljude. Kada je moj tata bio najviše bolestan, najveću podršku i pomoć sam dobila od nje.
Ana Lucia je započela doktorat vrlo ambiciozno pre 4 godine. Trebalo je da radi u Holandiji, a Miguel, njen tadašnji momak, je dobio premeštaj u Brisel. Gledala sam slike iz tog perioda i bilo je neverovatno shvatiti koliko su se stvari promenile.
Miguel je uskoro zatim dobio autoimunu bolest koja mu je uništila kičmene neurone. Godinu dana je živeo priključen na aparate. Kada su pluća proradila i kada je izašao iz bolnice, venčali su se. On tada nije mogao da pomeri nijedan mišić. Lekari kažu kako je čudo što je preživeo.
Nisam znala puno o njihovom životu, dok nisam upoznala Miguela. On je i tada bio nepokretan, ali je mogao da priča i donekle pokreće glavu. Osećala sam se tako sitno u poređenju sa time šta su njih dvoje preživeli. Njena ljubav je njega održala u životu.
Miguel je poslednjih dana bio bolešljiv, prehladio se, a pošto mu pluća još uvek ne funkcionišu dobro, morao je da ode u bolnicu. Tamo je imao srčani udar i umro prošle sedmice.
Na bdenju je sveštenik pričao o večnom životu i kako je Miguel sada jedno sa Bogom. Bog nije voleo Miguela koliko ga je volela Ana Lucia. To je jedino u šta sam sigurna.
