Koliko para toliko muzike (Studentski Centar Beograd, divne li ustanove)

Pre jedno dvadesetak dana (23.5.), primetim da curi voda iz jednog ćoška u sobi.
A sutradan treba da imam kolokvijum iz mikro, i kao za inat, ostavila svo učenje za uveče. Ma opušteno, stižem ja to parola.

Izbacim napolje ranac na koji je kapalo.
Zvoni telefon.
Momak šapuće u slušalicu. Ne poznajem ga, ali mi je glas poznat, jer on zove s vremena na vreme.
Ma koliko čudno zvučalo, ovo nije hotlajn.
Ubacim neko šerpe i krpe da pokupe vodu i da se ne podigne parket.
Ja stvarno volim svoju sobu.
Opet telefon. Isti momak, samo što sada priča normalno.
Počne da otpada kreč sa plafona.
Od učenja ništa. Pomerila krevet, odmakla sve stvari.
I ne.
Nikako iznervirana.
Kul do istrebljenja.
Opet telefon.
Treća sreća. Popričam sa njim. Radi negde. Nešto sa računarima.
Na kraju ga iznerviram toliko da ovaj put on meni spusti slušalicu.

Sutradan. Debeli majstor vodoinstalater Tika.
Ja nisam bila tu. Bila na kolokvijumu.
Majstro nervozan. Istrese se na cimerku.
A u sobi opsadno stanje.
Situacija je sledeća.
I ranije je bilo problema sa cevima iznad naše sobe. Pa je on probušio plafon kupatila u sobi da bi se voda slivala u kupatilo ako dođe do kvara.
I sada je ta rupa zatvorena žvakom.
Vi ste krive. Zato što ste zalepile žvaku.
I to nije sve.
Sledi rečenica stoleća: Ja sam učinio sve što je mojoj moći. Odlepio sam žvaku.
A ja sam paradajz. OVOLIKI.
I tako sledećih dvadeset dana. U kupatilu curi voda.
Naviknemo se na stalne posete majstora.
Pozdravim ga kad ga sretnem u hodniku.
Kad mene vidi, fin je, a na cimerku se redovno izviče. Kao mnogo smo zahtevne.
Rizikujem da ispadnem totalno razmažena. Ali ne. Nisam vodozemac.
Nisam navikla da živim u uslovima konstantne uzbune usled moguće poplave.
Jesam student.
I navikla sam da me maltretiraju po redovima, šalterima, da jedem u menzi, da perem veš u perionici, da tetke sažaljivo konstatuju da sam omršala, da u pozorištu kupujem najjeftinije karte. To je sastavni deo života. Mog života. Koji mi se sviđa.
Kažu, ako to ne prođeš, nisi studirao.

I tako beše neko vreme. Veštim manevrom (već skoro refleksno) izbegavam teglu/lavor u kupatilu u kome se skuplja voda.
A majstor svrati. Pogleda malo. Ode u sobu iznad.
Sve do prošlog četvrtka.
Dođu još dva ozbiljna majstora. (U stvari, ozbiljnost je relativan pojam, pošto tetkica koja čisti sobu tvrdi da se jedan od njih - švaleriše sa drugim tetkicama. Ne, neću više da pričam. Previše sam rekla... I uvek ispriča.)
Isključe toplu vodu celoj zgradi. I menjaju cevi.
Nas dve zbrišemo u čitaonicu.

Naš majstor je u sobi iznad, ovi mršaviji su kod nas.
Vratim se da uzmem nešto.
- Ma znam kad držim toplu cev Tiko, jebemusunce.

I taj dan.
Svečano Izbacivanje Tegle Napolje.
Šta da kažem.
Majstor ponosan na sebe.
Trebalo mu je više od 20 dana + jedna kontrola njegove šefice, da zameni dve cevi.

Sve bi bilo dobro da je to uradio kako treba.
U trenutku dok pišem ovo, imam slušalice na ušima. Da ne slušam kako kapi udaraju. Gde god udaraju.
Ne smem ni da gledam.
Opet sam ispomerala stvari, a krevet je na sredini sobe.
I da. Imam ispit za dva dana. A majstor neće doći do ponedeljka.

I očekujem da zazvoni telefon.

APEL ZA ZABRANU CIRKUSA SA ŽIVOTINJAMA

Trideset gradova u Hrvatskoj, Venecija, Beč, Barcelona, Rio de Janeiro i stotine drugih gradova širom sveta su gradovi u kojima cirkusi sa životinjskim tačkama nisu dobrodošli. Razlozi zabrane su strahovite okrutnosti kojima se cirkusi koriste pri dresuri, transportu i smeštaju životinja koje izvode cirkuske tačke.
Nema zakonskih standarda kojima bi se regulisalo postupanje prema cirkuskim životinjama, njihov smeštaj, transport i celi niz tačaka koje izvode. Reč je o životinjama, koje se prisiljavaju na putovanja, različite klime, izvođenje tačaka i zatočeništvo, a osim fizičkog maltretiranja kojem su podvrgnute pri dresuri, životinje doživljavaju stres, jer su odvedene iz svoje prirodne sredine i dovedene u svet "zabave", odnosno, za njih svet konstantnog pritvora i izvođenja besmislenih tačaka. Da li je razumno sadistički menjati ličnost bića koja su hiljadama godina živela prirodno, da bi u toku jednog popodneva skakala kroz obruč, išla po žici i vozila tricikl?

Podržite medijski mirne proteste i obeležavanje Svetskog dana žonglera 18.06.2006. od 18 do 21h na Zemunskom keju kod hotela "Jugoslavija" pored cirkusa "Corona". Neka ljudi zabavljaju ljude, a životinje neka žive kako im je priroda namenila. U petak 16.06.2006. u Kabinet Gradonačelnika grada Beograda biće predat Apel za zabranu cirkusa sa životinjama.

Očekujemo da će i ostali gradovi u Srbiji slediti primer osvešćenih gradova.

Organizatori:
ART BG "Cirkus šarena laža"
Stani Pani Kolektiv,
Centar za razvoj ekološke svesti "Izvor",
Nat-Art,
Sloboda za životinje,
Ekološko društvo "Endemit"

on and on and on and on

Evo još jednog em tačnog, em preciznog testa ličnosti http://www.aboriginemundi.com/personalitytest/.
Iz čega se da zaključiti da meni nikad nije bilo zabavnije. Da, da.
Evo i mojih rezultata.
Ako to ikoga i zanima. Uopšte.



Bila i prošla noć muzeja; više teksta i fotografija ovde.
Mogu da dodam samo da se posle svega držim proverenog provoda.
Ali ponekad nije loše eksprimentisati.
Mada ćete mene češće viđati kako se kulturno uzdižem u isprobanoj varijanti (dobro društvo + muzika + pivo, minimum 2 od 3, optimalno sva tri)... Toliko o testu.

Review: Gentleman, SKC, 17. maj 2006.

Ovaj post je u potpunosti posvećen brojevima

Marijanu je trebalo da zove momak koga je pre dva dana upoznala u diskoteci; standardno, pričali i dopali se jedno drugom, ona mu dala broj telefona; i eto situacije.
Dogovor je bio da on zove u pola šest, i naravno da smo nas dve požurile da završimo svoje obaveze do tada. U pet i dvadeset pet smo bile u sobi.
Ja sam uključila računar.
Cimerka, nemoj da ideš na internet.
Štooo?
Pa ako Marko bude zvao.
A ja sam samo htela da slušam Arctic Monkeys koje sam taj dan dobila od Puza.
Kada je na njenom satu pokazivalo da je prošlo sedam minuta od pola šest, Marijana je pitala:
Koliko je kod tebe sati?
Tri minuta prošlo. Četiri. Cenim da glumi frajera i da će zakasniti između petnaest minuta i pola sata.
I bila sam u pravu. Oko šest je dotični pozvao, a Marijana je pustila da odzvoni tri puta. Čisto da se zna.
Dogovorili su se u pola osam.
U šest i pet Marijana je otišla da se istušira.
Ja sam pokušala da uđem u kupatilo oko pola sedam, ali sam odustala iz solidarnosti, jer je ona planirala da se šminka.
Izašla našminkana u petnaest do sedam. Iskusno, samo maskara i olovka. Ni premalo ni previše šminke.
Onda smo birale šta će da obuče.
Uži izbor je pao na crnu i tamno zelenu majcu.
Prvo je obukla zelenu. Pa crnu. Pa opet zelenu.
I svo vreme je imala osmeh od uha od uha, tako da sam i ja, inače namrgođena, morala da se smejem.
Neću crnu, kratka je, ako ga budem zagrlila ovako... neće valjati.
A ja sam se smejala.
E neću da pričam s tobom. Imaš previše bujnu maštu.
Nabila sam glavu u jastuk.
Zelena majca je bila sasvim u redu i boja joj je savršeno odgovarala, jer ima svetlo smeđu, skoro plavu prirodnu kosu.
Kosa.
Cimerka, mogu li da uzmem tvoju kremu za kosu?
Je li bolje kad pustim ili kad podignem kosu?
Bolje kad podigneš.
U sedam i petnaest je bila sasvim spremna.
Ja sam pošla da operem kosu.
Posle nekog vremena.
Hoćeš li skoro?
Koliko je sati?
Pola osam. Mislila sam da piškim.
Iskobeljala sam se iz kupatila.
Otišla je sa sedam minuta zakašnjenja. Taktički.
Ostala sam da razmišljam kako neki ljudi kasne sa namerom; i kako ja redovno kasnim, ali samo zbog toga što imam pretrpan raspored ili sam loše organizovana.
I koliko ne volim hoću - neću igrice koje parovi igraju jedno sa drugim.
I pokušavala sam da se setim kada sam poslednji put bila euforična zbog nekog sastanka.
Zvonio je telefon.
Marko ovde, je li Maja tu?
Maja je izašla.
Dobro, ja je čekam.
I dalje sam pokušavala da se setim.
I nisam mogla.