jedan suncani post iz kusadasija
u kome nece biti kvacica niti interpunkcije
za kog ce nam to vraga a i samo me usporava
sunce neumoljivo przi
efes je dobro pivo a tuborg je jeftiniji
engleza i srba ima na svakom koraku
nase devojke prepoznajete po tome sto su tip top sredjene u po dana u po noci
a engleskinje su plave kose i crvene u licu
danas sam bila na bazaru
turci su malo naporni
cimeri su super
samo ponekad zaborave da spuste dasku na wc solji
nisam pocrvenela
sunce me nesto nece al da ne pricam unapred ko zna
toliko
26.7.06
22.7.06
17.7.06
Zašto je ponekad bolje koristiti stepenice...
Lift u mojoj zgradi ne samo da govori, nego i pismeno izražava svoje negodovanje. Pritom mu gramatika nije jača strana. Zona sumraka.
11.7.06
Pre svega, ovo nije malinjak nego kupinjak
I to je prošlo.
Ako je verovati zvaničnoj najavi, nakon Exita, Rambo Amadeus nastupa u Kosjeriću na Čobanskim danima.
Da li je u pitanju standardna svirka, ili Rambo Amadeus Svjetski Mega Car, Giga Imperator Sunčevog Sistema i Tera Kondukter Mliječnog Puta, sprema nešto posebno?
To može biti zanimljiva destinacija za ovaj vikend.
Pročitajte nešto više o manifestaciji (optimizovano za IE 4+ i 800x600).
17.6.06
Koliko para toliko muzike (Studentski Centar Beograd, divne li ustanove)
Pre jedno dvadesetak dana (23.5.), primetim da curi voda iz jednog ćoška u sobi.
A sutradan treba da imam kolokvijum iz mikro, i kao za inat, ostavila svo učenje za uveče. Ma opušteno, stižem ja to parola.
Izbacim napolje ranac na koji je kapalo.
Zvoni telefon.
Momak šapuće u slušalicu. Ne poznajem ga, ali mi je glas poznat, jer on zove s vremena na vreme.
Ma koliko čudno zvučalo, ovo nije hotlajn.
Ubacim neko šerpe i krpe da pokupe vodu i da se ne podigne parket.
Ja stvarno volim svoju sobu.
Opet telefon. Isti momak, samo što sada priča normalno.
Počne da otpada kreč sa plafona.
Od učenja ništa. Pomerila krevet, odmakla sve stvari.
I ne.
Nikako iznervirana.
Kul do istrebljenja.
Opet telefon.
Treća sreća. Popričam sa njim. Radi negde. Nešto sa računarima.
Na kraju ga iznerviram toliko da ovaj put on meni spusti slušalicu.
Sutradan. Debeli majstor vodoinstalater Tika.
Ja nisam bila tu. Bila na kolokvijumu.
Majstro nervozan. Istrese se na cimerku.
A u sobi opsadno stanje.
Situacija je sledeća.
I ranije je bilo problema sa cevima iznad naše sobe. Pa je on probušio plafon kupatila u sobi da bi se voda slivala u kupatilo ako dođe do kvara.
I sada je ta rupa zatvorena žvakom.
Vi ste krive. Zato što ste zalepile žvaku.
I to nije sve.
Sledi rečenica stoleća: Ja sam učinio sve što je mojoj moći. Odlepio sam žvaku.
A ja sam paradajz. OVOLIKI.
I tako sledećih dvadeset dana. U kupatilu curi voda.
Naviknemo se na stalne posete majstora.
Pozdravim ga kad ga sretnem u hodniku.
Kad mene vidi, fin je, a na cimerku se redovno izviče. Kao mnogo smo zahtevne.
Rizikujem da ispadnem totalno razmažena. Ali ne. Nisam vodozemac.
Nisam navikla da živim u uslovima konstantne uzbune usled moguće poplave.
Jesam student.
I navikla sam da me maltretiraju po redovima, šalterima, da jedem u menzi, da perem veš u perionici, da tetke sažaljivo konstatuju da sam omršala, da u pozorištu kupujem najjeftinije karte. To je sastavni deo života. Mog života. Koji mi se sviđa.
Kažu, ako to ne prođeš, nisi studirao.
I tako beše neko vreme. Veštim manevrom (već skoro refleksno) izbegavam teglu/lavor u kupatilu u kome se skuplja voda.
A majstor svrati. Pogleda malo. Ode u sobu iznad.
Sve do prošlog četvrtka.
Dođu još dva ozbiljna majstora. (U stvari, ozbiljnost je relativan pojam, pošto tetkica koja čisti sobu tvrdi da se jedan od njih - švaleriše sa drugim tetkicama. Ne, neću više da pričam. Previše sam rekla... I uvek ispriča.)
Isključe toplu vodu celoj zgradi. I menjaju cevi.
Nas dve zbrišemo u čitaonicu.
Naš majstor je u sobi iznad, ovi mršaviji su kod nas.
Vratim se da uzmem nešto.
- Ma znam kad držim toplu cev Tiko, jebemusunce.
I taj dan.
Svečano Izbacivanje Tegle Napolje.
Šta da kažem.
Majstor ponosan na sebe.
Trebalo mu je više od 20 dana + jedna kontrola njegove šefice, da zameni dve cevi.
Sve bi bilo dobro da je to uradio kako treba.
U trenutku dok pišem ovo, imam slušalice na ušima. Da ne slušam kako kapi udaraju. Gde god udaraju.
Ne smem ni da gledam.
Opet sam ispomerala stvari, a krevet je na sredini sobe.
I da. Imam ispit za dva dana. A majstor neće doći do ponedeljka.
I očekujem da zazvoni telefon.
A sutradan treba da imam kolokvijum iz mikro, i kao za inat, ostavila svo učenje za uveče. Ma opušteno, stižem ja to parola.
Izbacim napolje ranac na koji je kapalo.
Zvoni telefon.
Momak šapuće u slušalicu. Ne poznajem ga, ali mi je glas poznat, jer on zove s vremena na vreme.
Ma koliko čudno zvučalo, ovo nije hotlajn.
Ubacim neko šerpe i krpe da pokupe vodu i da se ne podigne parket.
Ja stvarno volim svoju sobu.
Opet telefon. Isti momak, samo što sada priča normalno.
Počne da otpada kreč sa plafona.
Od učenja ništa. Pomerila krevet, odmakla sve stvari.
I ne.
Nikako iznervirana.
Kul do istrebljenja.
Opet telefon.
Treća sreća. Popričam sa njim. Radi negde. Nešto sa računarima.
Na kraju ga iznerviram toliko da ovaj put on meni spusti slušalicu.
Sutradan. Debeli majstor vodoinstalater Tika.
Ja nisam bila tu. Bila na kolokvijumu.
Majstro nervozan. Istrese se na cimerku.
A u sobi opsadno stanje.
Situacija je sledeća.
I ranije je bilo problema sa cevima iznad naše sobe. Pa je on probušio plafon kupatila u sobi da bi se voda slivala u kupatilo ako dođe do kvara.
I sada je ta rupa zatvorena žvakom.
Vi ste krive. Zato što ste zalepile žvaku.
I to nije sve.
Sledi rečenica stoleća: Ja sam učinio sve što je mojoj moći. Odlepio sam žvaku.
A ja sam paradajz. OVOLIKI.
I tako sledećih dvadeset dana. U kupatilu curi voda.
Naviknemo se na stalne posete majstora.
Pozdravim ga kad ga sretnem u hodniku.
Kad mene vidi, fin je, a na cimerku se redovno izviče. Kao mnogo smo zahtevne.
Rizikujem da ispadnem totalno razmažena. Ali ne. Nisam vodozemac.
Nisam navikla da živim u uslovima konstantne uzbune usled moguće poplave.
Jesam student.
I navikla sam da me maltretiraju po redovima, šalterima, da jedem u menzi, da perem veš u perionici, da tetke sažaljivo konstatuju da sam omršala, da u pozorištu kupujem najjeftinije karte. To je sastavni deo života. Mog života. Koji mi se sviđa.
Kažu, ako to ne prođeš, nisi studirao.
I tako beše neko vreme. Veštim manevrom (već skoro refleksno) izbegavam teglu/lavor u kupatilu u kome se skuplja voda.
A majstor svrati. Pogleda malo. Ode u sobu iznad.
Sve do prošlog četvrtka.
Dođu još dva ozbiljna majstora. (U stvari, ozbiljnost je relativan pojam, pošto tetkica koja čisti sobu tvrdi da se jedan od njih - švaleriše sa drugim tetkicama. Ne, neću više da pričam. Previše sam rekla... I uvek ispriča.)
Isključe toplu vodu celoj zgradi. I menjaju cevi.
Nas dve zbrišemo u čitaonicu.
Naš majstor je u sobi iznad, ovi mršaviji su kod nas.
Vratim se da uzmem nešto.
- Ma znam kad držim toplu cev Tiko, jebemusunce.
I taj dan.
Svečano Izbacivanje Tegle Napolje.
Šta da kažem.
Majstor ponosan na sebe.
Trebalo mu je više od 20 dana + jedna kontrola njegove šefice, da zameni dve cevi.
Sve bi bilo dobro da je to uradio kako treba.
U trenutku dok pišem ovo, imam slušalice na ušima. Da ne slušam kako kapi udaraju. Gde god udaraju.
Ne smem ni da gledam.
Opet sam ispomerala stvari, a krevet je na sredini sobe.
I da. Imam ispit za dva dana. A majstor neće doći do ponedeljka.
I očekujem da zazvoni telefon.
Subscribe to:
Posts (Atom)
